“A baš o Maju je reč…
O jednom zastarelom, ekstavagantnom, pomalo neregularnom Maju, o jednom od onih pomerenih, starih, dobrih Majeva, kakvi se, iako su se sasvim dobro pokazali, već godinama ne proizvode više…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Dobro, predajem se…”
Dovoljno je reći samo Zelen Majski Blues. I to je sve.
— Đorđe Balašević i moja malenkost :)
Moje srce tešku suzu pušta. Da, baš. Ne kažu tek onako, ko preživi noći preživio je pola životnih tegoba. Noći su kobne za mene. U noćima sam opasna po samu sebe. Nepromišljena, nedovoljno pametna i nedovoljno razumna. U noćima se pojavljuje ona, moja vjerna saputnica, moj vjerni prijatelj, knedla. Ona mi ne da da dišem, da mislim, da odlučujem. Ona mi se nameće, nesvjesno me uzima k sebi tjerajući me da prihvatim sve ono što ona traži od mene. Budi se zlo u meni. Žudnja. Želja, tako jaka, tako živa,
i kada bih je mogla obojiti crvena želja. Nije crna. Ona ne želi tugu. Ona želi vatru, požudu, patnju. Noći, budite blaže, ubit ćete me.
